Stiglo je još jedno pismo naše Babe Ivke iz Neretve koje za naš portal potpisuje dr. sc. Perina Vukša Nahod s Instituta za hrvatski jezik i jezikoslovlje:
Dragi Ante,
fala ti šta si se brzo javio i drago mi je šta van je sve valjalo. Sretna je baba kad more poslat. Poslala bi ti ja i više para da mogu. Ja platin najprvo režije, unda kupin šta mi treba vako da iman u kući: prašak, ulje, keks koji, dan tebi i sestri zeru i ako mi more doteć, unda ću kupit sebi štogod za obuć i obut. Nisan ti ja ko baba Kata – ona zna svon petku pos. Vazda je ganjala modu. Nomadne je Jozo vozio do Splita po postole. A moj Pero ne iđe nikud, najsretniji bi bio da na beciklu more sve obavit, lijeno mu do Metkovića. Moreš ga nagovorit samo na Ilindan. A štaš! Babi je najvažnije da je čisto, da iman dva-tri vaculeta i cipele za u crkvu ili ne daj Bože u doktora. Ko da si prija imo išta. Nosile smo vešte. Jedna ti je bila za u školu, a druga ka si išo po brdu i na zemlju. Nosila san i vuštan se zvavo, to ti je isto ko suknja, samo je bilo namrežgano, a gore saši bjuzu, neko kare i bljuzu, i nosi – ja još iman tri-četri. Stare su žene nosile modrine. Bile su i traverce. Čuvali smo i krpili robu, a ne ko danas. A na noge bječve, i mi bi zvali terluki, a donji dio govori nazuki. Pokonja majka, od kože što bi ubili goveče, ona koža njijeva, pa bi i podašila, a od goveđe kože oputili bi se i opanki – to se većinon nosilo, nisi imo ni cipela, ni tena, ni čizama. Gorak je život bio.
Nego, nevjesta mi pokazala slike na oton mobitelu, lijepa ti je cura ko glumica, al nemaš je šta vidit – suva ko štioka. Jede li išta? Treba malo masnije rane, a ne držat liniju. Kako misli rodit?!
Kako van iđe ta škola? Znade baba da nije lako. Borite se sa svijen, a potlja opet neš lako imat mjesto. A sve ošlo k vragu. Prija ko je svršio osan razreda, bio je ko doktor, Bog te mazo. Nije ni bilo učitelja u nas poslije rata. Prija to je bilo da se znadeš potpisa, tablicu množenja, glavne gradove susjedni zemalja i tako. Unda nije bilo vliko predmeta, sa ima pola šta ne treba. Nismo imali ni jezika ni ništa, danas djeca moraju poludit. Vidin ja po rodici ti Luci, u prvon razredu dese teka i knjiga. Ta će mala iskrivit kičmu prija svete pričesti.
Imo si prija glavne knjige. One su stale u školan, a doma si imo jednu teku za domaći rad i jednu za račun. Meni se čini da san ja učila iz knjiga koje su more bit prija pedese godina zapisane. Moj brat koji je od mene stariji dese godina, ja sam s njegovijen knjigan išla u školu. E! A sa svake druge godine nove knjige. Ante, nisan ti ja bila načitana, nisam ni volila pravo čitati, al nisan ponavljala razred nijedan, a završila san šes. Pa nije baba luda da misli da oni imaju šta novo zapisat. Samo cijede ovi jadni narod. Prija si s 15 godina bio svoj čoek, a danas cijela familja omladini daje pare dok ne odu Bogu za kurira.
Nego, krenile mandarine i baba misli da bi ti najpametnije bilo da otvoriš jedan štand ispred doma ili vakulteta pa da zaradiš koji dinar. Reci im da su eko, vidila sam nomadne na televiziji da je to sa popularno. Ja san cijeli život u polju i znaden kako to iđe: ako nisi prsko – nisi obro. Al ti to moreš prodat otijen kolegama koji zemlje nisu vidili. Eto, ti malo promisli pa moremo nas dvoje u biznis.
Sad uzimajte puno vitamina, zaladilo je. Iz kratki rukava u kaput. Treba zobat grožđe, jes aktinidija i mandarina i svaki dan otrijebit šipak, dobar je za krv, i bi ćete zdravi ko puce.
Oples ću van štogod za zimu da se ne preladite.
Svi vas pozdravljaju!
baba Ivka
